U svakodnevnom životu obavljamo puno različitih radnji. Navedimo tri primera koje većina ljudi radi skoro svakog dana: šetamo ulicom, vozimo automobil ili kuvamo ručak. Ove radnje obavljamo zbog pozitivnih ishoda. Želimo da negde stignemo, završimo obaveze ili se jednostavno zasitimo.
Ipak, svaka od njih može da dovede i do nepovoljnog ishoda na koji nismo računali. Možemo postati učesnici saobraćajne nezgode, opeći se na ringli ili poseći nožem dok spremamo ručak. O tim ishodima obično ne razmišljamo aktivno, niti ih priželjkujemo. Ali postoji realna verovatnoća da se dese. Rizik je upravo to, verovatnoća da će nešto krenuti po zlu i dovesti do ishoda koji ne želimo. Rizik je važan i u investiranju, kao i u svim odlukama koje donosimo svakog dana. Možemo reći da svaka odluka sa sobom nosi određeni rizik. Neki su veći, neki manji, zavisi od situacije.
U investiranju rizik najčešće znači mogućnost finansijskog gubitka ili pada vrednosti kapitala. Postavlja se pitanje šta utiče na rizik u investiranju. Odgovor nije jednostavan, zavisi od više faktora.
Prvi je profil ličnosti samog investitora. Neki investitori vole visok rizik. Osećaju se komforno kada je tržište nestabilno i kada cene akcija i fondova kao i drugih investicija osciliraju. Zato ulažu u špekulativne finansijske instrumente koje sam pomenuo u poglavlju 1.4. S druge strane, ima investitora koji imaju averziju prema riziku.Evo ličnog primera. Bliska osoba je, na moj predlog, uložila deo novca u jedan indeks fond. Isprva je bila nezadovoljna jer je prinos bio negativan, što je izazvalo blagu paniku. Ali nakon oporavka tržišta, za dve godine ostvarila je bruto prinos od preko 30%. Ipak, usled straha od novog pada, razmišljala je o prodaji udela. Shvatila je da joj teško pada svakodnevno praćenje vrednosti investicije – znak averzije prema riziku. Na kraju je deo novca oročila u banci, ali udeo u fondu nije prodala i danas ima značajan prinos. Ovaj tip investitora svoj kapital plasira u štednju u banci ili u državne obveznice. Obveznicama ću posvetiti celo poglavlje malo kasnije. Za sada trebate da znate da su državne obveznice hartije od vrednosti kojima se država zadužuje kod investitora po određenoj kamatnoj stopi. Svaki pojedinac ima određeni odnos prema riziku i taj odnos određuje gde će njegov kapital biti investiran.
Drugi faktor je odnos između rizika i prinosa. Po pravilu, tržište nudi veći očekivani prinos kada preuzmemo veći rizik. Dobar primer za to su državne i korporativne obveznice. Korporativne obveznice su hartije od vrednosti kojima se kompanija zadužuje kod investitora uz određenu kamatnu stopu. Pošto je, u proseku, verovatnije da će kompanija bankrotirati pre nego država, ulaganje u nju nosi veći rizik. Zato su prinosi na korporativne obveznice obično veći od prinosa na državne obveznice. Na finansijskom tržištu investitori koji su izloženi većem riziku imaju potencijal za veći prinos. Ovim bih želeo da naglasim da veći rizik ne garantuje veći prinos.
Treći faktor koji utiče na rizik je vremenski horizont investicije. Mladi investitori, koji ulažu na duži vremenski period, mogu sebi da priušte veći rizik. Što je period ulaganja duži, to se smanjuje verovatnoća da ćemo završiti sa negativnim prinosom zbog kratkoročnih padova, naročito ako ulažemo u širi skup velikih i stabilnih kompanija. Efekat složene kamate tada radi u našu korist, ali on ne smanjuje sam rizik. Važno je istaći da rizik ne nestaje, samo se vremenom ublažava. Istovremeno treba naglasiti da izbor investicije ima presudnu ulogu. Ako izaberemo kompaniju koja je u ranoj fazi razvoja i ima ograničen kapital, vreme neće ublažiti rizik. Stariji ljudi zato smanjuju rizik i novac ulažu u manje rizičnu imovinu, kao što su na primer obveznice. Ukoliko nam je pristup novcu potreban istog trenutka, najsigurnija opcija je da kapital držimo na štednom računu u banci.
Rizike možemo podeliti na dve grupe. Prvi su rizici jedne firme ili jedne industrije. To je kad padne prodaja, ode direktor ili stigne tužba. To zovemo nesistematični rizik. Drugi su rizici koji tresu celo tržište. Rat, kriza, skok kamata. To je sistematični rizik i njega ne možeš izbeći samo biranjem firme. Pad prodaje i prihoda, promene u upravi, povlačenje proizvoda sa tržišta ili pravni sporovi mogu biti primeri nesistematičnog rizika za određenu kompaniju. Na primer, duvanska industrija ima sve manje pušača i sve više tužbi. Zato je kompanija poput Philip Morrisa pod stalnim pritiskom. To je tipičan rizik jedne industrije.
Sistematični rizici se odnose na globalne promene koje pogađaju ne samo određenu industriju i kompanije, već celo finansijsko tržište ili veliki deo tržišta. S druge strane, kad izbije velika kriza, pada skoro sve. Tako je bilo 2008. u SAD kad su pukli stambeni krediti. Tako je i kad porastu tenzije oko Hormuškog moreuza, cene nafte skaču, a berze padaju. To je rizik celog sistema.
Pored toga, ima još nekoliko jednostavnih rizika koje vredi zapamtiti:
- a) kamatni rizik – kad kamate skoče, krediti poskupe
- b) kreditni rizik – kad je firma prezadužena
- c) valutni rizik – kad kurs evra ili dolara pojede zaradu
- d) politički rizik – kad se promene zakoni ili izbije kriza u zemlji
- e) rizik likvidnosti – kad ne možeš brzo da prodaš imovinu
Način na koji se može efikasno upravljati rizikom, pogotovo nesistematičnim, jeste kroz diverzifikaciju kapitala. Diverzifikacija znači da je kapital raspoređen u različite instrumente. Konkretno, to znači da je jedan deo vašeg kapitala plasiran na berzi, drugi na štednom računu, treći u obveznicama, četvrti u nekretninama, peti u privatnom biznisu itd. Cela poenta je da se jaja rasporede u više korpi, umesto u jednu. Ako se desi da jedna korpa padne, ostaju ostale korpe u kojima ste plasirali kapital. Diverzifikacija služi da rizik ublaži, ne da ga obriše. Zato ne tražimo investiciju bez rizika, nego rizik koji razumemo i sa kojim možemo mirno da spavamo. Rizik je neizbežan deo investiranja, kao i života.